Poetika Vilijama Tarnera: Kiša, para i brzina, 1844

Vreme čitanja: 3-4 minuta

 

Džozef Malord Vilijam Tarner (1775-1851) je iza sebe ostavio izuzetnu zaostavštinu, ne samo po broju završenih radova, već i po tome što je promenio način posmatranja prirode i slikanja pejzaža. Zapravo pejzaž nije toliko fizički opažao, već ga je osećao. Prekretnica u njegovoj karijeri bila je poseta Veneciji 1820. godine, koja ga oduševila igrom svetlosti i odsjaja na vodi, te se umetnikova paleta znatno menja – postaje bogatija i moćnija, a nanosi prozračniji. Ovime se Tarner nesvesno priklonio Geteovoj teoriji o bojama sa kojom se tek 1840. godine zvanično upoznao. Za nemačkog mislioca, svetlost je osnovni uređivač sveta, jer nam se preko svetla otkriva priroda stvari. Boja postaje vrhunski izraz, a time i sama duša sveta. U Tarnerovom opusu se od tada primećuju brojne slike zalaska sunca i zore, sa sunčevim zracima, koji stvaraju beskrajne nijanse iste boje. Tarner je inovator, koji svoj dar koristi da prikaže poetiku pejzaža – padanje snega, brodolome, bure, požare, jutarnji mraz, jutarnji mraz, čak i kao potpuni novitet, paru lokomotive pomešanu s kišom.

Scena slike Kiša, para i brzina, veruje se, predstavlja železnički most preko Temze u Mejdenhedu, izgrađen između 1837. i 1839. godine, dok je lokomotiva koja tutnji preko mosta jedna od najsavremenijih u to doba, poznata i kao klasa „svitac“. Ideju za sliku, prema rečima ledi Sajmon, Tarner je dobio vozeći se tim vozom za Devonšir upravo u njenom društvu, kada je promolio glavu kroz prozor potpuno se okupavši kišom ne bi li bolje video zajedničko dejstvo kiše, pare i voza u punoj brzini.

Objektivno gledano, preovladavaju nijanse plave i žute odnosno hladne i tople boje nanesene brzim i lakim pokretima četkice, čime je postignuta maglovitost. Na slici dominiraju dve dijagonalne forme, odnosno zidovi mosta kojim tutnji voz. Balans se postiže levim mostom sa lukovima, dok nas smer kretanja voza – od centralnog dela ka desnom – upućuje upravo na centar kompozicije odnosno obalu na koju se spušta teška vazdušna masa.

Simbolika slike se ogleda u čamcu, čiji je prikaz realističniji u odnosu na voz i time se stvara kontrast između ova dva prevozna sredstva – prošlost sadržana u vodnom saobraćaju i budućnost oličena u železničkom. Jedva primetni su i ljudi, koji u odnosu na kišu, paru i brzinu voza, postaju skoro izgubljeni u silini prirode i industrije. Međutim, između prirode i industrije, industrija je ta koja pobeđuje – vrlo vešto sakriven je i zec koji beži ispred lokomotive, a koga će lokomotiva svakako sustići. Shvatamo da zec nema šanse, i osećamo nemir zbog zamrznutog momenta u kome voz samo što ne „proguta“ zeca.

Nesumljivo je da je ova slika savršen primer Tarnerove vizije i poetike pejzaža njegovog  zrelog perioda. Kompozicija je izuzetno smela, a slikar je uspeo da verno prenese osećaj brzine i energije, obogaćen efektima kiše. Čitava slika upavo i odiše energijom, a gusta vadušna masa, posebno, nanosima četkica kao da prenosi zvuk voza. I naravno, u čitavom magičnom momentu nalaze se  ljudi u čamcu koji su još uvek negde u prošlosti i isto kao i zec, neće uspeti da umaknu vozu kao simbolu industrijske revolucije, već će morati da mu se prepuste, a mi se danas prepuštamo ovoj Tarenrovoj viziji.

Osnovne informacije:
Kiša, para i brzina. Velika Zapadna železnica
, 1844
Ulje na platnu, 90,8 x 121,9 cm
Nacionalna galerija, London

 

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

 

Izvori i zanimljivi linkovi:

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Create a free website or blog at WordPress.com.

Горе ↑

%d bloggers like this: